„Ако човек не зна одакле је, па крене у свет да тражи свој завичај, треба само да ослушкује песме крајева кроз које пролази, на коју мелодију задрхти, те је мајке син“, записао је наш прослављени песник Момчило Настасијевић. А свако од нас је понекад задрхтао уз неку његову песму, без обзира да ли је туговао или делио радост са другима.


Аутор текста: Зоран Цветковић

Он је покушао да нас научи да треба више волети свој родни крај, улицу, њиву и ливаду, бистри поток и плаховиту реку, него неку прљаву Темзу или загушљиви Њујорк. Да је подједнако „фенси“ волети наше момке и девојке, да су тежачке руке, налик храстовој кори, и мирис тек испеченог хлеба вреднији од размажених старлета, вештачких облина и пластичних хамбургера. Митски Орфеј је својом умилном песмом укротио чак и пакленог пса, кербера, а наш јунак је знао да укроти наше емоције, нашу душу.

Многи кажу да је име знак. Ако за иког то важи, онда важи за Обрена Пјевовића, јер у корену његовог презимена је „пјесма“. и то није случајно. Још од давнина и „турских времена“, када су се његови преци презивали Рајовић, пореклом из црногорског крша, та фамилија је била позната по песми. Са тврдог црногорског камена Рајовићи су дошли у валовито село Прилике код Ивањице. Један од славнијих предака је био Раја Рајовић, познат по бистро чистом и јаком гласу који имају само брђани. када би у то доба „турског вакта“ субаша потерао рају на кулук да се косе ливаде и пласти сено, он је пзивао рају и речима: „Позовите оног Пјева да пјесмом утеши и разоноди рају док кулучи.“ и тако настаде презиме Пјевовић.

Временом се Пјевовићи усталише у селу Доња Горевница, где је 1919. и рођен Обрен Пјевовић. Како изби рат 1941, чика Обрен се насели у Мрчајевце, где је остао до своје смрти 1995. Од школе је завршио таман основну, али када човек има Богом дан таленат и душу лирску, више му и не треба. Остао је да обрађује земљу и коси ливаде покрај њему тако драге Западне Мораве. ипак, уз себе је увек имао папир и оловку и жељу да за поколења опева оно што је највише волео: Шумадију и Србију. Себи је поставио задатак да тргне људе од самозаборава и спасе самопоништења сопствену земљу, културу и традицију.

Због тога му живот у неким прошлим временима није био нимало лак, прогласили су га за српског националисту. Једном приликом су га новинари питали да ли је он то одиста. А чика Обрен, како су га иначе сви звали, одговорио је овако: „Ја више волим Мрчајевце него Чачак, више волим Мораву, на чијим сам обалама одрастао, него Морачу, коју нисам ни видео; више волим Чачак него Београд, а Београд више од Загреба, а Загреб више од Беча… Па ако је то национализам, упишите ме онда тамо…“

Он је Шумадију волео да пореди са девојком Милицом из народне лирске песме „Српска девојка“:

„Нит’ је луда, нит’ сувише мудра,

Нити вила да збија облаке,

Већ девојка да гледа преда се.“

Знајући своје порекло, са крша и камена, он је Шумадију и западноморавску равницу доживљавао као одмор од свих мука, као плодну њиву у којој је имало увек шта да се ради и од чега да се живи, која је била заклон и уточиште бунџијама и хајдуцима, као земљу ратара и ратника, земљу у којој старци и старице имају вазда влажне очи од тужне животне мудрости овог света, загледани у онај други, свима тајанствен и недокучив. На људе је гледао као на велику децу, каткад неваспитане и бучне, али увек наивне, спремне да заплачу због туђе муке и несреће, да се жртвују и кад треба и кад не треба, али то увек мора бити за неки прави (или лажни), свакако узвишен циљ. Шеретски, испод српске шајкаче, говорио је о свом народу као нечему недокучивом: „Чудан смо ми свет. Славимо крсну славу, покласмо сву стоку за Божић и Васкрс, кукамо на сахранама, крстимо се док нам рука не утрне, а Бога не псујемо само кад спавамо. Е, то ти је, мој брале, Србин. Па ти види.“

Огласни простор

Његова песма „Џенарика“ налази се у референтним антологијама српске поезије, а оне песме које је не само сложио у стих, већ и у мелодију, памтиће се докле буде добацило памћење овог поднебља. Многе је прославио, а себе најмање. Увек му је била важнија песма и њена порука од славе и богатства. Он као да је хтео да испуни завештање Стефана Немање, остављено његовом сину: „Ако изгубиш једну реч свог језика, то је као да си изгубио део земље. А народ без језика је народ без своје земље.“

Све Обренове песме су чист српски језик, онај који многи хоће на силу да забораве. иако је уважавао све оно што време доноси са собом, својим песмама је покушао да сачува традицију и језик, да на свој начин подигне бедем који ће сачувати народ и земљу од бујице наметнуте од јачих и богатијих. Он је сматрао да је то обавеза сваког човека у овој земљи, а највећа оних који су завршили школе.

Не постоји човек са ових простора који не зна бар једну његову песму. Рецимо „Кафу ми, драга, испеци“.
Коме се није стегло грло, а срце залупало уз: „Проговори слико да још једном чујем драги глас.“ А „Волео сам девојку из града“? Е, ту је чика Обрен подарио музику прелепој песми другог шумадијског Орфеја, Добрице Ерића.
Велика је заблуда да су његове песме изводили само такозвани естрадни певачи попут Цунета Гојковића или Мирослава Илића. Његове песме је, нпр. имао у свом репертоару и прослављени хор свештеника Жичке епархије, који је наступао широм света.

Иако самоук, музички зналци су га неретко поредили са Мокрањцем, посебно када је увежбавао певачке групе да изводе изворне народне песме у духу народног певања. Он је најзаслужнији што је од заборава отргнуо народно четворогласно певање, које је тако верно управо забележио Стеван Мокрањац у „руковетима“: основни тон, терца, квинта, октава. Да није било њега тешко да би данас постојали један „Бистрик“ или „Балканика“.

Од свих песама је можда једна добила универзално значење, а њени стихови спадају у ред најлепше дескриптивне поезије. Сигурно ћете је препознати:

„Ноћ силази низ гране орове,

Свици пале села и шорове…

Хучи напер старе воденице

и чује се песма меденице,

Сутон сунцу смиче сјај и боје,

Скрива мене са мном, злато моје… “

Наравно, то је „Моравско предвечерје“. Са том песмом је повезана и једна прича.

С почетка осамдесетих година прошлог века, град Франкфурт на Мајни, око два сата после поноћи. Улице пусте и уредно умивене, мир и тишина да све делује помало аветињски. изненада се у тој тишини зачуо познат звук „Моравског предвечерја“. Две ноћне птице, један наш човек а други Немац, кренуше за звуком. кад у мраку, на углу две улице уредно сија реклама са натписом „Балкан грил паприка“. Уђоше унутра, а призор као из неког надреалног филма. У углу је седео уморни хармоникаш и гласом промуклим од дувана и алкохола певушио је, онако као за себе, знану песму. Сви су стајали непомично, тако да су личили на заустављени кадар филма. Простором испуњеним песмом, димом и свакаквим испарењима као да је ођекивао неми уздах свих гостију. Ноћне птице, без питања, седоше за један сто. Ту су већ седели, како ће касније сазнати, један Словенац, Штеф из Мурске Соботе, и катица, Мађарица са севера Бачке. Држали су се за руке, ваљда да их та огромна гастарбајтерска туга не повуче на своје опасно дно, док је Штефу скоро неприметно поигравала брада, а катица није крила сузе. Када је свирац песму привео крају, сви су ћутећи платили своје рачуне и отишли у још једну туђу ноћ.

Чика Обрен је успео да од своје Мораве и свог шора изгради метафору за свачији завичај. Искрена емоција у песми може пробудити само искрену емоцију код слушаоца. Тако је звук напера старе воденице повезао све људе из свих крајева. Да је само то, па би било довољно за један људски век.

Највеће чика Обреново завештање је што нас је поново научио да свој поток, њиву и ливаду, улицу и кварт опет заволимо и да не постоји ниједан разлог да га се стидимо. Зато, када будемо наздрављали друштву за неком празничном трпезом наздравимо, бар у себи, крају, људима и народу из којег смо потекли.

Па када нас у сигурно боља времена пут нанесе покрај неке светиње, запалимо свећу за покој душе чика Обрену. Барем је толико заслужио.

Захваљујемо Зорану Цветковић на овој дивној причи. Мрчајевци инфо

фото: Мелос

Кафана Шајкача – Доња Трепча

📞 062 8671 906

Scroll to Top