Алекса Шантић

Да се подсетимо, заслужио је то овај велики човек.
Алекса Шантић је рођен у Мостару 27. маја 1868. године где је провео највећи део свог живота. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је четири брата, Перу, Јефтана, Саву и Јакова, као и сестре Соку, Персу (која се удала за песника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића) и Зорицу која је умрла као беба. Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа у родни Мостар.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао немачког песника Хајнриха Хајнеа.

Своју највећу песничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге а и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта („Моја отаџбина“). У неким од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет („Остајте овдје“, „Хљеб“). Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа („Ми знамо судбу“ .

Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем муслиманске љубавне песме, севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент башта, бехара, хамама, шедрвана,… Девојке које су у њима, појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне, али ипак скривене лепоте. Таква је песма „Емина“, а дух те песме је толико погођен да је песма ушла у народ и пева се као севдалинка а само ретки знају да ју је Шантић написао. У љубавним песмама најчешћи мотив је чежња. Песник све своје драге посматра из прикрајка, па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености мушког живота.

Шантић је последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама – Пjесме, На старим огњиштима, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом О класjе моjе, Остаjте овдје и друге.

Шантић је био је један од оснивача културног листа „Зора“, као и председник Српског певачког друштва „Гусле“. Ту је упознао и дружио се са познатим песницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем,…

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.

Алекса Шантић је умро од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.

Извор овог прелепог текста је сајт „Поезија суштине„, на коме можете прочитати много дивне поезије.

Мрчајевци инфо канал..
Scroll to Top