Школа у Мојсињу и скоро два века борбе за образовање

Школа у Мојсињу је део историје села, али и Србије, део свих породица и генерација деце које су кроз њу прошле. Ово је скраћена историја ове малене школе.

Родитељи и деца испред затворене школе

Њена прича од самог почетка је тешка и почиње много пре изградње прве дрвене школске зграде на овом месту. Пре него што је постојао уређени школски објекат, децу је при цркви подучавало свештенство. Црква је била место где се учило, описмењавало и чувало знање. Пре него што је школа званично прешла у Мојсиње, децу су овде већ учили при цркви. Један од њих био је поп Љубомир Милошевић, рођен 1830. године у Прислоници, који је четири године био учитељ, а потом 34 године мојсињски свештеник. Његов отац Михаило такође је био свештеник у овој цркви, где су се и тада описмењавала деца.

Године 1856. четири тадашње општине тражиле су од власти да се школа из Брђана премести у Мојсиње, како деца више не би морала да одлазе у Брђане.
Захтев је прихваћен јер Мојсиње већ има цркву и велики број деце која уче, и школа је отворена при цркви 1857. године.
Први учитељ био је Василије Гавриловић из Катрге, свршени богослов.
Школа је била мала, али је деце било много. Чак 77 ученика похађало је три разреда.
Године 1863. у Мојсиње долази учитељ Радисав М. Ђукнић. У школи остаје пуних 25 година.
Из његових извештаја и писама просвети и влади сазнајемо како је тада изгледао живот ученика.
Школа је имала приступ црквеном бунару, али није имала сопствени бунар у школском дворишту. Учитељ је упозоравао надлежне на квалитет воде и тражио да се ископа бунар. Деца су због воде често оболевала, јер се ту напајала и стока.

Али проблем није био само у води, о чему је такође писао и извештавао.
У мојсињску школу долазила су деца и из удаљенијих крајева. Нека нису могла свакодневно да се враћају кући, па је у школи ноћивало чак 40 ученика.
Једна школа била је истовремено учионица, преноћиште, место за обедовање и други дом.
Услови су били скромни. Једна соба служила је за смештај ученика, али и за чување хране, што је стварало додатне хигијенске проблеме.
Учитељ је тражио боље услове и посебан простор за исхрану и чување хране.
Ипак, Мојсиње је тада имало нешто што говори колико је образовање било важно.
Школа је имала библиотеку са 410 дела.
Према тадашњим оценама, била је то најбоља школска библиотека у западној Србији или тадашњем Рудничком округу, како су писале београдске новине.
Док се школа борила са недостатком воде, простора, хране и смештаја, у њој се развијала љубав према књизи и знању.
Временом је школска зграда постала тесна и дотрајала.
Године 1894. школа је због лошег стања зграде на кратко затворена. После привремене поправке у којој су мештани санирали школу, настава је поново почела.
Али проблем није био трајно решен.
Око 1900. године поново стижу упозорења да је зграда тесна, нездрава и дотрајала.
Тада Мојсињци поново преузимају ствари у своје руке.
Мештани Мојсиња и Станчића почињу да сакупљају добровољне прилоге за нову школску зграду.
Није било лако. Нису сви успели да дају оно што су обећали, градња је трајала и било је проблема.
Али нису одустали.
Нова школска зграда завршена је 1903. године. Како сазнајемо, отворена је те године 16. септембра.
Била је зидана од тврдог материјала и покривена црепом који и данас одолева времену.
Нова школа била је спремна за нове генерације.

Прошли су Балкански ратови, Први и Други светски рат. Мењале су се државе, власти и генерације.
Учитељи су долазили и одлазили. Деца су одрастала. Неки су одлазили у свет, неки остајали у свом крају.
Али школа је остајала.
За ратне године документација није сачувана у потпуности, па не треба измишљати оно што историјски извори не потврђују. Оно што знамо јесте да је Мојсиње, као и читав крај, пролазило кроз велике грозоте 20. века.
А школа је вршила своју основну мисију, да децу научи да читају, пишу и разумеју свет око себе.
И онда долазимо до 2026. године.
После скоро 170 година школства у Мојсињу, школска зграда поново има озбиљан проблем.
Због пукотина и безбедности деце објекат је затворен.
Настава се већ годину дана одвија у црквеном дому.
И ту се историја готово невероватно понавља.

Пре скоро два века црква је била место где су се деца подучавала.
Године 1857. школа је отворена при цркви. А данас, готово 170 година касније, деца поново уче у простору црквеног дома. Данас у Мојсињу има преко тридесеторо деце која чекају своје учионице, која траже исте, а оне не постоје. Нико није реаговао већ више од годину дана.
Ово је сасвим другачија прича од већине о сеоским школама које нестају зато што остају без деце.
Овде није проблем у томе што село нема деце, деца су ту.
Има будућих првака. Има родитеља. Има учитеља. Има живота.
Постоји скоро 170 година дуга традиција образовања у овом поморавском селу.
Данас, док тежимо да као држава уђемо у ЕУ и пратимо савремене тековине, у живахном селу постоји и школски објекат који због пукотина не може да прими децу.
Сеоске школе најчешће нестају када нестане деце, али овде није такав случај, издржала је она многе ратове и сада нестаје у „изобиљу и благостању једног златног“ времена.
Ако Мојсиње још живи и има децу, зар треба да остане без школе?
Нажалост, након два века данас смо поново на почетку.

Школа у Мојсињу