Сеоске чаролије

Свињокољ или посечење је традиционални српски зимски обичај у некадашњој мрчајевачкој општини, дубоко укорењен у начин живота и породичну традицију. Иако се кроз време мењао, остао је симбол мобе и окупљања.

То је онај дан у години када се домаћинство припрема за дугу и хладну зиму, а и данас, упркос савременом начину живота, посечење и даље окупља породицу, комшије и пријатеље.

Историјски гледано, посечење је било један од најважнијих догађаја за сеоска домаћинства. У време без замрзивача и фрижидера, месо је представљало главни извор хране током целе године.

Зато су знање, вештине и технике обраде преношени с колена на колено, с оца на сина, од клања и расецања, преко топљења масти и мешања чварака, до традиционалног димљења и сушења меса.

Обичај је да се свињокољ обавља крајем године. Со и ниске температуре спречавају кварење меса и омогућавају природно сушење. Хладни децембарски дани идеални су за припрему сланине, пршуте и кобасица, како би део тога стигао и за божићну трпезу.

 

Све почиње раном зором са првим певцима.
Домаћин и домаћица устају пре свитања, ложе ватру и подгревају велике прохромске лонце, раније напуњене водом за прање и обраду меса. Греје се и ракија, не увек, али је пожељно.
Касапин стиже, попије се кафа, ракија и посао почиње.

Обарају се свиње товљене баш за тај дан, тешке од 120 па и до 300 килограма. Колико комада, зависи од величине породице, али и од апетита. Сам чин обарања је најтежи и најмање леп део целог посла.

Нешто касније, топло месо се качи на ченгеле и ланце, обично о греде, још увек топло, дими се и хлади на мразу. Убрзо се секу први комади и бацају на жар. И то је незаобилазни део традиције.

Домаћица поново служи кафу, врућ хлеб и салату. Месо са жара сматра се најукуснијим и најквалитетнијим, као из чунка, али и опасно за притисак. Мада весео и хладан дан, као и ракија, све то регулишу.

 

Месо се затим комада по жељи домаћице, пакује за замрзивач, док најбољи комади иду у пршуту, а масна сланина у казан за чварке. Чварци су следећи који се с нестрпљењем чекају. Топљење масти траје сатима, а весели учесници овог догађаја шале се са домаћином и вешто баратају ножевима.

Постоји више врста чварака. Неки су готови за два до три сата, док такозвани „дуван-чварци“ захтевају и до шест сати топљења, уз цеђење на самом крају.

Све то прати хладна и врућа ракија, а са смирајем дана сви седају на вечеру, сити и уморни, уз специјалитете које је домаћица, поред свега, мимогред успела да припреми.

 

Некада се остајало дубоко у ноћ. Данас се то много ређе дешава јер су села све старија, а породице малобројније.

Времена се мењају. Живот иде брже, обичаји се скраћују, људи се осипају. Али док год се бар једном годишње запали ватра, окупи фамилија и поделе хлеб, ракија и посао, живеће наше село.

 

 

Текст и фото: Иван Видојевић / Мрчајевци инфо