НАНА ДРАГА
„Богумила своје новце изгубила“
Педесетих година, из Доње Трепче са Орловака, Драга Урошевић кренула је на пут дуг више од месец дана. Са марамом на глави и плетеном торбом у руци укрцала се на брод у Грчкој и запутила се преко мора и океана у далеку Аустралију.
Како је ситуација у Трсту била политички затегнута, морала је на брод чак до Пирејске луке и даљег краја Грчке. Оставила је кући троје већ одрасле деце, али и много унучића.
Није знала ниједан страни језик.
Није имала адресар, мапе и мобилни телефон. Имала је само име свога сина и чврсту одлуку да га види.
Брод је пристајао у лукама чија имена није умела да изговори. Градови су пролазили пред њеним очима као слике из неког туђег живота. Све јој је било страно, осим мисли на сина Рака.
Стигла је коначно у Аустралију.
У Сиднеју је Драгу чекао син који је отишао после рата из Србије и никада се више није вратио. Загрлила је поново мајка свога сина.
Тамо је он подигао први споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу. То је вечно ставило печат на његов повратак у своју домовину. Његов избор постао је терет који је носила и она. Али мајка не мери последице нити мери даљину до детета.
Након три године проведене у далекој Аустралији, Драгу је задесила нека чудна болест.
У тим тренуцима, далеко од родног краја, далеко од својих унучића, њена једина жеља била је да се врати својој деци у Србију. Снага воље да поново види своје најмилије у Србији била је јача од болести и дугог, исцрпљујућег пута преко океана.
Управо тај повратак, обележен борбом за здравље, донео јој је судбински сусрет на броду са Богумилом.
Док је Драга тражила пут ка својој деци, Богумила је изгубила сав свој новац, и Драга јој је, упркос сопственим недаћама, помогла.
Управо ту, негде између света који се оставља и света коме се враћа, из те муке и заједничког пута рођено је пријатељство које је трајало до смрти, као и породична узречица: „Богумила све новце изгубила!“
Није то била само шала.
Била је то успомена на тренутак када је човек човеку најпотребнији, а неретко је тај човек управо жена.
Дама са шеширом и енглеским речима
Када се Драга, након три године проведене у Аустралији, вратила у Србију, није донела само успомене, већ и дах далеких светова који је у то време био готово незамислив.
Са брода је закорачила поносно, са шеширом на глави, доносећи моду и манире који су пленили пажњу. За те три године у туђини, Драга је много тога видела и доживела.
Савладала је прилично и енглески језик, којим се касније служила пред својим задивљеним укућанима, уносећи звук далеког континента у њихову свакодневицу.
Својој деци и унуцима донела је дарове који су у то време били права реткост и драгоценост. Биле су то прелепе, невиђене хаљине које су се носиле са посебним поносом у свечаним приликама.
Ипак, дирљивија прича остала је везана за једну пластичну лутку. У послератној Србији таква играчка била је право чудо. Колико је та лутка била вредна и чудесна, најбоље говори анегдота коју је једна од унука испричала за Мрчајевци инфо портал: њена другарица из основне школе била је толико опчињена играчком да ју је молила само за толико, да лутка једну ноћ преноћи код ње, како би бар накратко осетила делић те магије коју је Драга донела преко океана.
Победивши болест и прешавши пола света, Драга је у Србији поживела скоро читав век, оставивши иза себе велико потомство као сведочанство своје снаге.
Али ово путовање било је веће од свих њених година.
Драга, више није била иста жена. Отишла је са марамом и торбом, вратила се са кофером и шеширом, али озбиљна и мудра. Осетила је загрљај који је чекала годинама и опроштај који траје заувек.
По повратку су је чекала комунистичка саслушања у Чачку. О сину Радомиру, који је наводно био државни непријатељ број један.
О томе никада није говорила. Ћутање је носила достојанствено као и све друго у животу.
Сина Рака више никада није видела.
Драга Урошевић (1892–1989)
Нана Драга, како смо је од милоште звали.
Сведок читавог 20. века.
Њена деца данас живе расута широм ове планете. Мајка и бака чији се живот као што видите наставља.
Остала је и ова прича о мајци која је због једног загрљаја прешла пола света и о опроштају који траје дуже од живота.