JOVAN (Cune) GOJKOVIĆ
Kažu da je svakako imao rezervisano mesto među legendama, ali naš Jovo je požurio da tamo stigne prečicom, ostavivši poslednjih dah na ledenom asfaltu, a sve nas u neverici i suzama.
Sledeći redovi posvećeni su sećanju na jednog od velikih igrača sa ovdašnjih fudbalskih terena. Na šaljivdžiju i fudbalskog umetnika sa stilom, sa loptom ili bez nje, driblera vrhunske klase, zabavljača poput onih velemajstora iz davnih, romantičnih vremena ove igre…
Selo Gornja Trepča.
U tom našem selu rodjen je Jovan Cune Gojković , proveo je ranu mladost, učio školu sa nekima od nas, a svi smo ga dobro poznavali.
Prva četiri razreda u Gornjoj Trepči , ostale do srednje u Donjoj Trepči.
Igrao je taj fudbal „kao prstena“ , odskakao je mnogo od vršnjaka pa i starijih drugara.
Dribling , umeće ,želja , fudbal mu je bio sve,
živeo je za partiju fudbala.
Zaigrao je tako za pionire „Zadrugara“ iz Donje Trepče, nizao je protivničke igrače sve do golmana i davao golove.
To je činio u školi i na utrini. Uvek maksimalno izgaranje i borba uz lepe poteze.
Kad nije išlo klubu , on je to činio sam,
sve dok jureći za loptom nije se preigrao i zaigrao za čačanski Borac.
Povremeno je igrao dvojno Jovo (naš Štrco) za njegov pionirski klub „Zadrugar“ ,sa kojim je igrao i polufinale kupa jugoslavije u Boru.
Na žalost i uz njegove suze kao i drugara, tada dečaka igrača tu je završen taj pohod.
Mali seoski klub da udje u finale i igra sa Zvezdom? – To nisu sudije dozvolile.
A mogli su to ,nije im tada bilo nezamislivo jer su imali svog kapitena Jova.
Jovanov saigrač i jedan od najboljih prijatelja, sada trener Neško Milovanović, prisetio se u razgovoru za MOZZART kako je izgledao njihov prvi susret. Utakmica pionira čačanskog Borca i Zadrugara iz Trepče, za koji je Gojković tada igrao…
Bilo je nemoguće ne primetiti ga. U jednoj utakmici protiv velikog Borca ,Jovan igrajući za pionire seoskog kluba Zadrugar je obeležio utakmicu. Kada njegovim drugarima nije išlo, negde pred kraj uzeo je loptu kod svog šesnaesterca, predriblao ceo protivnički tim i dao gol.
Slavio je i vikao iz sveg glasa: „Dejaaaaan Savićeviiiiiić!“
Prilagođavanje, nova sredina, sve ono što bi moglo da predstavlja problem za jednog dečkića, za Jovana je bila prelepa igra i fudbal za koji je živeo.
Pokojni čačanski trener Dušan Marić video ga je tog dana protiv Borca i u njemu prepoznao vanserijski talenat. Preko BIP-a Jovan Gojković je vrlo brzo stigao do mlađih kategorija Borca. Ostalo je istorija…
Za manje od 10 godina profesionalne karijere Jovan Gojković napravio je toliko da mu se danas slobodno može prišiti epitet „najbolji čačanski fudbaler svih vremena“.
Pre odlaska u solunski Iraklis Jovan Gojković proslavio se noseći dres Crvene zvezde u koju je stigao 1997. iz Čukaričkog.
Tu jednu sezonu na Banovom brdu odigrao je vrhunski, davao golove, asistirao… U poslednjem kolu šampionata pogodio je i protiv Zvezde u neverovatnoj pobedi Čuke od 4:1! Milorad Kosanović insistirao je na njegovom dovođenju na Marakanu. Debi za crveno-bele upisao je 9. avgusta 1997. i vrlo brzo postao jedan od nosilaca igre u ekipi koju su činili Dejan Stanković, Perica Ognjenović, Drulić, Pantelić, Jovičić, Bunjevčević, Njeguš..
Najbolje partije po pravilu pružao je u najvažnijim utakmicama. Više puta bio je koban po Partizan, odigrao je osam derbija i postigao tri gola, od kojih se posebno pamti onaj u finalu Kupa protiv crno-belih, kada je nanizao nekoliko igrača i smestio loptu pod prečku. Taj pogodak ne zaboravljaju ni Delije ni Grobari…
Naš Jovo je brzo „kupio“ navijače Crvene zvezde. Postao je idol „severa“ i neko u koga se navijači kunu. Na 103 utakmice u crveno-belom dresu postigao je 31 gol. Kada je odlazio u leto 2000. navijači su patili. Bio je jedan od poslednjih za kojim je Marakana zaista žalila…
Nije zaboravio svoje prijatelje , kada god je mogao dolazio je u Trepču, a imao je prijatelja Dragišu Minić koga je obozavao, od koga je kao djak osmogodišnje škole uzimao stripove na čitanje.
Prijatelj mu se odužio i pomagao.
Otisli su ubrzo, kao i otac Jovanov, nastradali od automobila..
Jovo, kako su ga u Trepči zvali, prethodno je stigao iz Grčke u Beograd, gde je u tom periodu igrao. Bio je umoran od puta, a vozio je i malo brže tog jutra, što je rezultiralo kobnim ishodom.
Cunetov život ugasio se kada je bio na vrhuncu karijere. U Iraklis je došao kao velika zvezda sa ovih naših prostora, kao od šale je kupio navijače i u Solunu za one najvatrenije postao isto što i za Delije.
Idol.
Dobio je desetku, igrao fenomenalno sezonu i po, dogurao i do reprezentacije tadašnje Jugoslavije, debitovao u njoj.
Sledece sezone trebao da zaigra za Olimpijakos.
Tog 22. decembra, uoči božićnih i novogodišnjih praznika, želeo je da obiđe prijatelje u Beogradu i Čačku, a onda se vrati porodici koja je ostala u Solunu. Trudnoj supruzi Kseniji i kćerki Nađi.
„Zvao me je tu noć svaki čas. Poslednji put nešto posle tri sata. Sećam se da sam kitila jelku i da mi je rekao da skinem nekog anđela koji je bio na vrhu. Kaže „morbidno je“… U tom trenutku figura je sama pala sa jelke“, prepričava Ksenija događaje koji su prethodili tragediji..
Onda me je pozvala majka…“ 🖤
Iraklis se od Cuneta oprostio kao od istinske legende. Datum njegove smrti i danas se obeležava kao dan žalosti među navijačima, a ispraćen je uz 5.000 belih ruža.
Rođen na Božić 7. januara. 1975. Nastradao na dan svoje škole u Trepči, 22.decembra u 26. godini života.
Ostale su iza Jovana dve ćerke, Jovana i Nađa.
Našeg Jova već dugo nema, ali sećanje živi. Trepča i okolina ga pamti kao za njih naboljeg fudbalera svih vremena.
Večna mu slava.
Deo podataka preuzet sa „Mocart sporta“ i „Wikipedije“, a mnogo toga znamo i sami.
Mrcajevci info.
Kафана Шајкача – Доња Трепча.
📞 062 8671 906
