Како је Сретен постао Сретенка

Ово је прича из једне поморавске варошице кроз коју Ибарском магистралом зује аутомобили и у којој све врви од нас, деце, и других људи.

Пас кога смо назвали Сретен сваког јутра долазио је на аутобуско стајалиште да сачека нас, децу која аутобусом долазимо у школу. Име смо му дали неколико мојих другара и ја. Био је много срећан и весео када нас види, па је отуда и добио име Сретен. Затим би са нама кренуо све до школе.

Успут бисмо га частили кифлом и делили свој доручак са њим. Он нас је засмејавао, весело скакутао око нас и пратио нас у стопу.
Занимљиво је то што је од деце научио како да се чува саобраћаја и великих гужви. Тачно је знао да користи пешачки прелаз, прелазећи улицу са нама сваког дана. То нас је баш изненадило, јер се добро чувао аутомобила. Када би био сам, умео је да пређе улицу користећи пешачки прелаз, а понекад би прелазио и са другим људима. Проводио је дане са нама.

Док смо били у учионици, једва је чекао одмор. Срећни Сретен радовао се нама, а и ми њему. Пре него што  почну часови, седео би поред нас, а понекад би чак и заспао. Дружио се са нама и био је пресрећан у нашем друштву. Много смо га заволели. Био је то наш пас, наш другар, наш Сретен. Али једног дана…

Моји другари и ја једног јутра дошли смо на стајалиште и видели да нема Сретена. Били смо тужни и забринути. Окретали смо се, гледали на све стране и очекивали да се однекуд појави.
Али Сретена није било.
Од‌једном, неко је викнуо: „Ено Сретена!”
Видели смо га.
Сретену је, док је прелазио улицу, стао аутомобил да прође.
За њим је ишло још неколико паса.
А онда смо се разочарали.
Схватили смо да наш Сретен заправо није Сретен, већ Сретенка! И да, изгледа, има неколико удварача који су трчали за њом! Није нас више познавала.
Зато смо јој мало променили име и од тада је зовемо Сретенка.

Сви смо се помало разочарали у њу јер видимо да нас је одбацила. Више није долазила са нама у школу нити је проводила време као некада. Пронашла је своје друштво. А ми?
Ми смо остали без нашег јутарњег друга.
Тако се завршила наша прича о Сретену, који је заправо био Сретенка. Ипак, пронашла је своје друштво и свој пут.

Када се некад  сетимо наших заједничких јутара, кифли, безбрижне игре и прелазака преко зебре, схватићемо да смо од ње добили лепу лекцију о одрастању, и зато не можемо а да се не насмејемо.