Auto iz bajke
Dok se današnji automobili takmiče ko će imati veći ekran i hladniji izgled, Citroën je na Sajmu u Parizu pokazao nešto neverovatno i smelo, atraktivno i prelepo. Legendarni 2CV se vraća, i nema niko šarmantniji.
Privukao je ubedljivo najveći broj posetilaca na pariskoj izložbi.
U moru modernih automobila koji liče jedan na drugi, puni oštrih linija, sive plastike i džinovskih tableta, Citroën je upravo izveo pravu malu magiju. Zvanično je predstavljen novi Citroën 2CV Concept. I dok su mnogi strahovali da će od stare legende ostati samo ime na još jednom bezličnom električnom krosoveru, Francuzi su uradili potpuno suprotno: napravili su automobil koji izgleda kao da je išetao pravo iz bajke.
To je ono zbog čega sam se kao autor ovg teksta i urednik portala odlučio da prikupim sve informacije na jedno mesto, upravo u ovaj tekst. Ali, gle čuda, ima tu mnogo toga još. Pa, da nastavimo.
Ono što je oduševilo milione ljudi na društvenim mrežama nalazi se u kabini. Kada otvorite vrata novog Spačeka, ne dočekuje vas hladna crna plastika, već topla, svetla unutrašnjost koja poziva na izlet u prirodu.
Kvadratni ekran osetljiv na dodir dijagonale osam inča povezuje digitalne funkcije sa fizičkim komandama, dok je njegov grafički izgled inspirisan stripovima.
Volan,sve, poput nekog dečijeg autića.
Na pedalama su prikazani kornjača, kao simbol kočenja, i zec, kao simbol brzine. Između vozača i suvozača nema klasičnog grebena sa dugmićima.
Sećate se čuvenog zadatka iz tridesetih godina prošlog veka da Spaček mora da preveze korpu jaja preko uzorane njive a da se nijedno ne razbije? O tome ćemo koju reč kasnije.
Dizajneri su u obloge vrata novog modela ugradili specijalnu pregradu za jaja, kao najlepši naklon istoriji.
Prednja klupa presvučena je toplim žutim kariranim štofom, nalik na jastuke za baštenske ležaljke, a prednje sedište može da se izvuče i pretvori u udobno mesto za odmor tokom pauze na putu.
Umesto komplikovanog ozvučenja, u autu se nalazi prenosivi „retro radio“ pod nazivom „Radioën“ koji možete izvaditi iz table i poneti kao zvučnik na plažu ili izlet, dok ivicu platnenog krova krase mali ukrasni fenjeri koji noću daju toplu svetlost dok ste na izletu i pikniku.
Spoljašnjost je zadržala sve ono zbog čega smo voleli stari 2CV: prepoznatljivu zaobljenu siluetu, rebrastu haubu, izbačene okrugle „žablje“ farove u modernoj LED tehnologiji, zadnje točkove delimično sakrivene ispod rubova i čuveni platneni krov koji se rola unazad.
Zanimljivo je da je novi Spaček dugačak svega 3,76 metara, što ga čini čak malo kraćim od originalnog modela iz 1948. godine. Ideja je da se kupcima vrati lak, okretan i veseo gradski auto čija težina neće prelaziti jednu tonu, a početna cena serijskog modela planirana je na oko 15.000 evra.
A sve je počelo tako davno, zato i jeste poput bajke.
Kada je sredinom tridesetih godina prošlog veka tadašnji direktor Citroëna, Pjer-Žil Bulanže, obilazio francuska sela, shvatio je da seljaci i dalje koriste zaprege i konje jer im je automobil preskup luksuz. Po povratku u Pariz, pred svoje inženjere stavio je jedan od najluđih projektnih zadataka u istoriji auto-industrije.
Zatražio je da naprave „kišobran na četiri točka“ koji mora da ispuni sledeće uslove: da preveze dva seljaka u blatnjavim čizmama i džak od 50 kilograma krompira (ili burence vina), da ide 60 km/h, troši najviše tri litra benzina i da bude toliko jednostavan da i domaćica bez ikakvog predznanja može da ga vozi.
Ipak, dva zahteva su ušla u legendu: krov je morao biti dovoljno visok da čovek može da vozi sa šeširom na glavi, a vešanje toliko mekano da auto pređe preko tek uzorane njive sa korpom punom jaja na sedištu, a da se nijedno jaje ne razbije!
Projekat pod šifrom TPV (Toute Petite Voiture, veoma mali auto) bio je spreman 1939. godine. Napravljeno je 250 prototipova od aluminijuma i rebrastog lima, spremnih za Sajam u Parizu. A onda je počeo Drugi svetski rat.
U strahu da nemački okupatori ne zaplene nacrte i pretvore vozilo u vojnu mašinu, direktor Bulanže izdaje naređenje da se svi prototipovi momentalno unište. Međutim, inženjeri nisu imali srca da zbrišu godine rada, nekoliko primeraka su u strogoj tajnosti rastavili, zakopali u zemlju i sakrili po seoskim tavanima širom Francuske, čekajući slobodu.
Svetlost dana konačno je ugledao 1948. godine na Salonu automobila u Parizu pod zvaničnim imenom Citroën 2CV (Deux Chevaux ili „dve poreske konjske snage“).
Reakcija auto-novinara i bogatih, bila je brutalna. Nazvali su ga najružnijim automobilom na svetu i cinično pitali fabriku „da li uz njega kupac dobija i otvarač za konzerve“.
Ali običan narod je video nešto sasvim drugo auto koji običan čovek napokon može da plati.
Nastala je takva pomama da je lista čekanja dostigla neverovatnih šest godina, pa je polovan 2CV na ulici koštao više nego potpuno nov u salonu, samo zato što je bio dostupan odmah.
Na ovom automobilu primenjena je filozofija: „Ono čega nema, ne može ni da se pokvari.“
Nema vode, nema problema: Njegov dvocilindrični bokser motor hladio se vazduhom. Nije imao hladnjak, vodenu pumpu, termostat niti antifriz – nije mogao da prokuva u Sahari, niti da zaledi zimi na minus dvadeset.
Brisači povezani sa brzinomerom: Radi uštede, prvi modeli nisu imali čak ni električni motor za brisače, već su oni bili povezani direktno na sajlu brzinomera. Što brže voziš, brisači brže rade! Kada staneš na raskrsnici, brisači stanu, pa je vozač imao poseban točkić ispod table da ih okreće rukom dok čeka.
Platneni krov nije bio modni detalj: U posleratnoj Evropi čelik je bio skup, a platno jeftino. Uz to, kada se platneni krov urola sve do zadnjeg branika, u auto su mogle da stanu dugačke grede, ormar, pa čak i poneko tele ili ovca kada se krene na pijacu.
Garnitura za livadu: Sedišta su bila napravljena od lakih metalnih cevi sa gumenim trakama i vadila su se iz poda za deset sekundi. Staneš pored puta, izneseš sedišta na travu i imaš gotovu garnituru za nedeljni piknik.
Auto koji ne može da se prevrne: Zbog čuvenog povezanog vešanja, u svakoj oštroj krivini naginjao se toliko dramatično da je delovalo da će završiti na krovu, ali su mu točkovi ostajali kao zalepljeni za asfalt. Pričalo se da je fabrika nudila nov auto svakome ko uspe da ga prevrne u vožnji unapred na ravnom putu.
Dok su ga Francuzi zvali „Dešvo“ (Deux Chevaux), a Nemci „Patka“ (Ente), kod nas je dobio ime koje mu je savršeno pristajalo – Spaček.
Reč potiče iz slovenačkog jezika (spaček – čudak, nakaza, ružno pače), jer je njegova proizvodnja u bivšoj Jugoslaviji krenula još 1960. godine u Kopru, prvo u pogonima Tomosa, a potom čuvenog Cimosa. Iz slovenačke fabrike na puteve od Vardara do Triglava izašle su desetine hiljada Spačeka, a kasnije i njegova modernija sestra Dijana (Dyane), Ami 8, kao i autentični domaći dostavnjaci Dak i Geri.
Bio je to auto za sve, vozili su ga poštar i seoski lekar, studenti i profesori, hipici koji su njime putovali sve do Indije, ali i domaćini koji su njime vukli prikolice i obilazili njive.
Poslednji primerak sišao je sa trake 27. jula 1990. godine u Portugalu, uz zvuke muzike, čime je stavljena tačka na 42 godine proizvodnje. Danas, nekadašnji „najjeftiniji auto za seljake“ na evropskim oglasima dostiže cene od 10.000 do preko 20.000 evra, a Citroën je upravo spremio njegovog modernog, električnog naslednika.
Tekst: Ivan Vidojević Izvor: Auto magazin, Citroennet, FranceDeS
Foto: Auto magazin i Screenshot
