Прича о нашем Јову
Постоје људи који у животу оставе траг, не само својим умећем већ и срцем. Јован Гојковић, звани „Цуне“, а за нас из села увек је био Јово. Не Цуне и не Јова, већ Јово, наш Јово.
Јово је један од оних ретких у селу који је оставио траг и неверицу иза себе.
Част ми је што сам га познавао и што могу написати нешто више о њему, тек да се не заборави – а неће. Његов пут од села Горње Трепче до фудбалских врхова исписан је лепотом, талентом и људскошћу, али је завршен тугом и сузом, оставивши многе у неверици и болу.
Детињство у Трепчи – Прве искре талента.
Јован је рођен на Божић, 7. јануара 1975. године, у скромном селу Горња Трепча крај Чачка. У његовом родном крају, фудбал је био више од игре – био је стил живота. Тако се живело са фудбалском лоптом, а многи дечаци, попут њега, сањали су велике снове.
Док су његови другови трчали за лоптом на пољани, Јован је радио нешто што нико други није могао – његови дриблинзи, магија с лоптом и брзина остављали су без даха и децу и одрасле. Играо је за „Задругар“, локални клуб из Доње Трепче, где је одмах постао капитен и звезда екипе. Једном приликом, када је његовом тиму понестало снаге, Јован је узео лопту код свог шеснаестерца, прошао цео противнички тим и постигао гол. Док је трчао и славио, узвикивао је: „Дејан Савићевић!“ Такви тренуци постали су легенда у његовом селу.
Од сеоског терена до велике сцене
Јованов таленат није могао остати непримећен. Тренери су брзо схватили да имају посла са вансериским играчем. Преко БИП-а из Чачка, Јован је стигао у „Борац“ и већ у младим категоријама показао да је предодређен за велике ствари. Био је то дриблер који је пленио елеганцијом, али и борбеношћу. Његова љубав према игри била је таква да је изгарао на сваком терену.
После успеха у „Чукаричком“, где је у сезони 1996/97. био најбољи играч, Црвена звезда га је ангажовала као појачање. Дебитовао је за црвено-беле 9. августа 1997. године и одмах је постао љубимац навијача. Његова креативност, дриблинзи и голови освојили су „Делије“, а најбоље партије пружао је у најважнијим утакмицама.

У осам „вечитих дербија“ против Партизана постигао је три гола, од којих је најпознатији био онај у финалу Купа Југославије 1999. године, када је нанизао неколико противничких играча и сместио лопту под пречку. Тиме је донео трофеј Звезди и постао симбол екипе.
Репрезентација и херој у Грчкој
Његов таленат није био ограничен само на домаће терене. Заиграо је и за младу, а касније и за сениорску репрезентацију Југославије, где је својим потезима освајао срца навијача.

Након тријумфа у Црвеној звезди, Јован је 2000. године отишао у Грчку, где је потписао за Ираклис из Солуна. Грци су га одмах заволели – на терену је био уметник, ван њега прави џентлмен. Навијачи Ираклиса називали су га „својим Јованом“, а његова „десетка“ била је симбол наде и радости.
Скромност и људскост
Иако је постао звезда, Јован није заборавио своје пријатеље и родни крај. Често је долазио у Трепчу, где је помагао својим друговима и породицама у невољи.

Увек је био насмејан и спреман да се нашали, а људи су га памтили као некога ко је остао исти, без обзира на славу. Једном је рекао: „Шта год да урадим, ја сам увек Јово из Трепче.“
Трагичан крај
Јованов живот трагично је прекинут 22. децембра 2001. године. Враћао се из Београда, уморног од пута, али желео је да обиђе пријатеље пре него што се врати у Солун својој супрузи Ксенији и малој ћерки Нађи. У саобраћајној несрећи, недалеко од Београда, његов живот се угасио. Имао је само 26 година.
Грчки град Солун био је у сузама. Навијачи Ираклиса положили су 5.000 белих ружа у његову част, а његова смрт проглашена је даном жалости. У његовом родном крају, људи су се окупили да испрате „Цунета“ са тугом и поносом.
Сећање које живи
И данас, више од две деценије након његове смрти, Јован Гојковић остаје симбол доброте и талента. У Чачку се сваке године одржава Меморијални турнир „Јован Гојковић – Цуне“, на којем млади играчи одају почаст легенди. Његова супруга и две ћерке, Јована и Нађа, наставиле су да чувају сећање на њега.
Јован Гојковић није био само фудбалер – био је инспирација, узор и човек кога нико није могао да заборави. Његова прича је прича о таленту, љубави према игри и животу који је оставио трајан печат.
Јово је био и остао наш понос и наш најбољи играч. Није се само борио на терену, већ и у животу, и у тој утакмици је на жалост рано напустио терен.
Док год причамо о њему, Јово ће живети у нашим сећањима, у игри коју је толико волео и у срцима свих нас који смо га знали.
Вечна ти слава, Јово, и хвала ти за све чаробне дриблинге.
Фото: Facebook print, arhiv FSJ
Текст: Иван Видојевић