ТРАДИЦИОНАЛНИ СУСРЕТИ БРЕСНИЦЕ И БЕЧЊА – ИЛИНДАН КАО НЕКАД – за комшије, за себе, за своју душу.

Годинама уназад, на дан Светог Илије, у Бечњу се одржава догађај који све више прераста у право народно окупљање – Традиционални сусрети Бреснице и Бечња.

На пољанчету крај локалног Дома културе у Бечњу, као и неколико година уназад, окупљају се људи, стари знанци, комшије и пријатељи, и оживљавају дух времена када је овде владао прави спортски и људски дух.

Ова манифестација има тежину – не само због атмосфере, већ и због дугогодишњег ривалитета и још дужег пријатељства које веже ова два села. Некада су овде играни неки од највећих фудбалских турнира у читавом крају.

Данас, можда у другачијем ритму, али са истом страшћу, лопта се поново котрља ливадом.

Фудбал се игра, али не због резултата. Игра се због сусрета, погледа, осмеха, стиснутих руку и здравица. На терену су и даље исти људи – можда мало спорији, али са истим сјајем у очима.

Окупљање почиње око поднева. Вртели су се прасићи на ражњу, поред су се хладиле гајбе пива и сокова, а деца су јурила по трави, као да не постоји мобилни телефон. Све мирише на старо време – на једноставност и блискост.

Кад је сунце пало, наставило се са великом трпезом испред Дома. Вечера је била озбиљна – „права домаћинска“

А после вечере – светла рефлектора, лопта поново на центру, и нова партија фудбала, овај пут под звезданим небом.

Нико није бројао голове. Бројале су се успомене и весели потези.

На крају дана, фудбал и дружење су опет победили.

И што је најважније – показало се да људи могу све и сами, без општинских донација, без плаћених ручкова и без умешаности локалне политике. Само добра воља и искрена жеља за дружењем.

Све је личило на давно заборављени свет, онај у ком су људи седели заједно и дружили се без великог повода, где су села имала душу, и где је обичан дан могао да постане празник.

И да – тај свет још постоји. Бар у Бечњу. Бар на Илиндан.